stentor

 

plaćam porez. plaćam i još kojekakve dažbine. te pare, koje dam kad moram, odlaze u nekakav budžet, a odatle idu kojekude. to mi je od kad se smatram akademskom građankom ove zemlje i ove planete, uvek zvučalo kao nešto sasvim ok, kao super, štaviše. zemlja čija sam državljanka i građanka i čiji porez plaćam trenutno bira svog prdsednika. i ja, skupa s njom, isto radim. ne radim to prvi put i nema tu ništa sporno. povrh svega, meni taj proces ne troši previše vremena jer mi je biračko mesto na par koraka od rezidencije, a za objekat svog biranja sam od ranije opredeljena. ipak, ima tu nešto sporno, a tiče se onog poreza što ga plaćam.

zemlja u rasejanju je ono što meni ne štima. nemam ništa protiv toga da predsednika bira i dijaspora. malo sam skeptična po pitanju glasanja dijaspore na onim drugim, parlamentarnim izborima, ali ovo za predsednika, mi je sasvim u redu. neštimovanje se tiče, međutim, činjenice, da neko, očito umobolan, smatra neophodnim da se posmatrači tih izbora u dijaspori šalju iz zemlje čija sam državljanka. lepo je, slažem se, da stranački puleni i deca istih malo vide sveta, ali kad sve to stavim na papir, malo mi pozli. neki su, naglašavam računice radi, bili u njujorku. bili su tamo 6 (slovima: šest) iako izbori traju 1 (slovima: jedan) dan. bio im je plaćen avionski prevoz u realizaciji jedne britanske kompanije. bio im je plaćen hotel smešten u jednoj aveniji obeleženoj jednocifrenim brojem. bila im je isplaćena dnevnica od 130 američkih dolara do čije se ukupne vrednosti stiže množenjem iste sa brojem dana provedenih u rasejanju. takvih "njujorka" ima u svetu 65 komada, a uživaoca dnevnice sve to puta 11 u proseku.

sve to, ljudi, iz mog džepa.

 

Borim se sama protiv sebe sudarajući se pri tom sa svojim i tuđim očekivanjima. Nije da mi ne bi bilo lakše da prosto nestanem, ali to nestajanje sa ove tačke gledišta ne deluje baš izvodljivo. Deluje lako, naravno, kao i svako nestajanje, ali ne deluje hrabro, a ja, ne znam zašto, prezirem kukavičluk, kukavice mi se gade. Tako upadam u sopstvenu zamku, a, priznaćete, ništa gluplje od toga. Za malobrojne neupućene, sopstvena zamka je situacija u kojoj se, po sili prirode nađete, ali je pri tom zagorčate svojim ranijim i upravo stečenim stavovima. Stavovi se, da naglasim, ne moraju nužno odnositi na datu situaciju. Kakvi god da su i čega god da se tiču, bolesni um poput mog, protumači ih najnepovoljnije moguće i telo u kom je taj, naravno bolesni, um počinje nehotice da tone i propada. Izbegavam da pročitam prethodne redove, pa ćete mi oprostiti, uzimajući u obzir činjenicu da se nije lako pogledati u ogledalo nakon što ga slomite.

 

 

Inspirisana dodeljenim im zadatkom, omanja grupa etuzijasta, medju njima i ja,  sastavila je sledecu umotvorinu. Ovo je, u okviru elektronskog sveta, premijera. 

 

 

I narodne pesme je neko smislio.

 

Pozdrav za koautore 

Godina je četrdesetšesta

Mladi Tito proterao Švabe

I niko nema što Tito imade

Tito ima želju za saznanjem

Zato čita knjigu Karla Marksa

U toj knjizi ’vako lepo piše

„Čije li su kuće na Dedinju

Čija li je proizvodnja piva

Čije li su šume i proplanci,

A čije šajkače i opanci?

Razmislite, mladi partizani

Folksdojčeri drže vaše kuće

Pivo pravi crni Vajfert Đorđe

Neljudi vam šume posekoše

Opancima profit uzimaše.“

Uzimaše, ali neće više

Radnička se klasa sada diže

Nek’ se digne puška i motika

Nek’ ustane i staro i mlado

Nek’ sva sila prati druga Tita

Radnička se klasa sada pita.

O AVNOJe , čuda velikoga

Kad se šćaše po zemlji radničkoj

Po radničkoj, zemlji da prevrne

Stade raja obijati brave,

Stade borac otimati kuće

Otvori se nebo nad Dedinjem

Otvori se kad mu vreme nije

Pojavi se slika Karla Marksa

Pojavi se i zboriti stade:

„Ponosan sam, dobri partizani

Drugarice i drugovi mladi,

Što mi davna ispuniste htenja.

A ostaće rezultati vaši

Slaviće ih mlada pokoljenja.“

I bi čudo što ga bilo nije,

I knjige su pisane o njemu

Svi narodi živeše u dobru

Za sledećih pedesetak ljeta.

Tuđe beše draže nego svoje,

Svak’ imade, niko niš’ nemaše,

Za raju je uvek bilo hleba

I dovoljno mesta za igara.

Beše čudo, al’ ne traja dugo

Svakog čuda za tri dana dosta.

 

 

Godina je devedeset neka,

Boj ne bije srce u junaka,

Svako grabi što grabiti može,

Dinar slab je, a deviza jaka.

Radni narod, to će reći, društvo

Radni narod što ništa ne radi 

Narod vredni što veziva lance

Radni narod prestaće da radi

Okačiće na fabrike lance

Ni cvikcangle otvorit’ ih neće.

Probudi se unuk i praunuk

Povikaše sinovi i kćeri

„Vratite nam našu dedovinu“,

Povikaše kad im vreme nije.

I svi oni kukavni potomci

Setiše se fabrika i kuća

I slagaše, proklete im duše

Na komade da razdrobe zemlju.

Dobri ljudi, zvani poslanici

Jednoglasno doneše odluku

Da naciji ne pripadne ništa,

Da kuće se vrate vlasnicima.

 

Godina je dve’iljadešesta

Polećela jedna ptica bjela.

No se ne zne koje li je sorte.

Je li možda kakva golubica

Jali sinja tica prepelica

Il posestrina njena jarebica

Nit je kakva bjela golubica

Niti sinja tica prepelica

Niti njena sestra jarebica

Već to leti preko onog krova

Koštunice Vojislava sova.

U kandžama nosi jedno pismo

A u pismu ispisana slova:

„Ovu pticu kad ugledaš Mlađo

To će značit da se nešto zbiva,

Pisanje mi ovo teško pada

K’o da Aci pišem u apsanu,

Sećaš li se onih dugih noći

Kad’ sedesmo do kasno u vladi,

Kad’ zborismo mudro o novcima

Šta će biti kada novci dođu?

Dragi Mlađo evo muku mučim

Dobili smo milijadru i po

I ja znadem dobro šta bih s’njima

Al’ mi treba stručna ekspertiza

Reci Mlađo, tvom dragome Voji,

Imamo li kakve mehanizme

Da skrenemo tokove tog novca,

Da ti novci, iako društveni,

Ne padnu u šake izdajnika,

Izdajnika, stranih plaćenika?

Bog da čuva tvoga čeda milog

Tvoga fonda investicionog,

Te ti probaj da kroz njega Mlađo

U džep novce vernicima staviš

Vernicima pravoslavne vere

Da hram grade, a hram njih da gradi!

Da završim ovo pisanije,

Moja mačka ponaša se čudno

K’o da sluti, sinja kukavica,

Da će nešto na loše izaći.

Vita jela, a bor se zeleni,

Brzo Mlađo odgovori meni!“

Sužnji Mlađa, ograničen rokom,

Otpisuje caru gospodaru:

„O moj Vojo, o moj mili rode,

Tri sam dana i tri duge noći,

Razmišljao o tvojemu pismu,

Znojio se u postelji mekoj,

Lik se tvoj mi javljao u mraku,

Kao svetlo na kraju tunela.

K’o što znadeš inflacija pada,

S tim u vezi imam da ti kažem

Da ne brineš brige Tantalove

S novcima će sve biti u redu.

Ovu priliku koristim drsko

Pozdrave ti šaljem putem sove.“

Idu tako dani i godine,

Sve prolazi, a malo se menja,

Narod ne zna kuda sve to vodi,

Para nema, pa nema ni htenja.

Čujete li narod da se pita:

„Kud smo pošli, Nebeski narode,

Znamo samo da se malo menja

Ne šetasmo, valjda u zaludu

Ne trcasmo noge ni zbog čega.

Oktobar je proš’o ko zna kada

Oktobri će proći, sve u svemu.

Kažu ljudi to je svetska moda

Tranzicija ne zna se ka čemu

Oj, ministre, ti si naše blago,

Uz tebe bi slepi progledali

Povedi nas, moli ti se narod,

U Evropu što slobodu deli.“

Odgovara Dinkiću Mlađane,

Odgovara, drugu pesmu poje:

„Jad jadujem po godine dana

Jer prod’o sam što su hteli kupit’

Silno sam nam blago nakupio

A sad ne znam što ću i sa kime

Da potrošim što ničije nije.“

Narod viče nebu pod oblake:

„Premijeru, narod ti se divi,

Krst ti časni svetli oreolom.

Vladika ti tikve noću sadi,

Latio se mača đavolovog.“

Čuvši ovo Koštunica Vojo,

Začudi se neinformisano

Blagom rukom češnu se po glavi

Stade mislit’ šta mu je činiti:

„Pismenog sam, od iskona, roda,

„Um caruje“, to svaki Srb znade,

Napisaću pismo za vladiku“,

Zarek’o se Voja nad Biblijom.

Za vladiku i svijeh glavara

Koštunica repliku na sadnju:

„Neću tikve, svijetli vladiko,

I mača se plašim, Isusa mi,

Ja sam tebe sveta svetla glavo,

Od dukata u zvezde kovao,

A ti meni tako, narod veli,

Za leđima loše želje želiš.

Bog je velik’, ovaj pravoslavni,

Sve ti praštam, jer se istom moliš.“

Dobri Voja znade šta mu valja,

Nema se on kada posvađati,

Januar je bliže neg’ što zvuči,

Za glas će se modra bitka biti.

 

 

Moj brod je opet otet.

Nisam to očekivala,

htela sam da odzimim zimu

daleko od pučine i talasa.

 

Moj brod je opet otet.

Obalska straža je spavala,

kažu, njih se sad ne tiče

što moj brod vodi posada.

 

Čekajući gledam ka pučini

ne pamtim da je bila praznija.

Uporno biram neverne posade

starija, al' ne i mudrija.

 za malecku* 

ona dole peva, svira na

gitari, mislim da je srećnija nego

obično i drago mi je,

ponekad malo poludim i

surov sam prema njoj.

teška je četr'es'pet kila

ima tanušne zglobove a njene su oči

često istinski tužne.

ponekad me moje potrebe

čine sebičnim

sve mi to preplavi

razum

a nikad nisam bio

vešt

u izvinjavanju...

 

Charles Bukowski  

*eh, da je za mene :) 

 

ne malorum memineris

 Neretko osećam groznu neprijatnost kad čujem tuđu glupost. Najgore je kad mi tu, tuđu, a opet i moju, glupost prenese neka televizija. Ilustracije radi, kad je Nebojša Bakarec davno jednom čitao u Utisku nedelje pesmu koju je posvetio Luni Lu, ja sam šetala po sobi, htela da ga zadavim i crvenela se k'o da mi je brat, a ne neko političko štene. To mi je večita ilustracija grozote koju ću zvati GNAR. GNAR je reč koja označava osećanje stida koje je izazvano tuđim ponašanjem, skoro uvek glupim. 

Juče sam opet osetila gnar. Gledala sam emisiju Insajder live i, šta da objašnjavam sad, sve je jasno.

Gnar na stranu, bes je čudo jedno. Kad si mlad, a ja jesam, onda je bes odgovor na sve gluposti koje te okružuju.

Besni pozdrav

Stentor, hsi

 

 

 

"Strašan će biti susret

jer vrijeme će nas stići,

moji mladi starci,

moji stari mladići"

Arsen Dedić 

 

     
 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na www.blog.rs i možete početi sa blogovanjem

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Jun 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30

• u ovom bi naslovu trebalo biti mnogo psovki, pa ga, zato, nema
• bitka za bitak
• deseterac
• otmica broda
• Bukowski za mene
• to što hocu da kažem
• Čestitamo!

• Generalna [7]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom